Ja san Äovik u godinama koji se nije skita po planinama i neman kondicije za uspinjanje. No kad ekipa planira uspinjati se po planinama radi slikavanja, ne mogu odolit i ostat doma. Patija bi teÅ¡ke duÅ¡evne boli da stojin u Äetiri zida dok oni udiÅ¡u friÅ¡ku ariju. I joÅ¡ bi mi vadili mast sa objavon slika. Tako san jedanput iÅ¡a na Velebit. Vodija me (samo) planinar Salvatore, ka fotoretaj fotoretaja. Bilo je lipo, nije bija veliki uspon, ali san se ja cili dan posli nalazija u horizontali, onemoća za bilo Å¡ta, pa i za sidenje za kompjuteron. Odonda san smislija da in se ipak u sliÄnin izletima priÅ¡tekan uz alternativnu misal: ako se ne uspijen penjat s njima Å¡ta mogu drugo Äinit na tom mistu. Tako je bilo i sa izleton na Biokovo.
Salvatore, planinar u duÅ¡i, viÅ¡e nego fotoretaj, sve je isplanira ka za nas fotoretaje koji ne moremo puno hodat, a kamoli se uspinjat. Laki uspon na Biokovo. I uputija nas je u opremanje za takav izlet. Svitova nan je Å¡ta ćemo sve uzest sa sobon. A mi sluÅ¡amo Salvatora ka boga i da je bilo na izletu pretrest ruksake moga se nać samo viÅ¡ak i dupla rezerva, a ne nikako manjak prama onome Å¡ta je Salvatore preporuÄija. A to je tatu Sinu koÅ¡talo dosizanja vrhunca.
Evo Salvaoreovih savjeta:
Ide se u nedilju ujutro, ja predlazem u 7.00, nije ni prerano ni prekasno jer je dan kratak.
Put i je i nije tezak kako se uzme. Najteze je to sto se ide uzbrdo, ali kad
se budemo vracali onda je nizbrdo. Mislim da se nema puno pjesaciti, za
sporu grupu oko 2 sata. Potrebno je napomenuti da ce tempo hodanja biti
prilagodjen uvijek najsporijem u grupi i cesto ce se stajati radi odmora i
snimanja. Sto se tice opreme treba ponijeti: jace patike ili cipele, obuci
se toplije i slojevito (donja majica, majica kratkih rukava, majica ili
toplija kosulja dugih rukava, djemper ili flis i jaketa), topla kapa i tu
robu prema potrebi oblaciti ili svlaciti. Ponijeti i neku rezervnu majicu da
se mozes presvuci ako se oznojis. Od hrane treba ponijeti neki sendvic,
mandarinu ili jabuku, nesto slatko (cokolada), saku-dvi bajama ili oraha i
sl. Obavezno ponijeti 1,5 do 2 litre tekucine (voda,caj,sok). Najbolje je
to sve staviti u manji ruksak.
Za one koji unatoc svemu ovome misle da nemogu uzbrdo opcija je ostanak na
visini polazne tocke i kretanje po uzduznom putu gdje takodjer ima puno
interesantnih motiva. Isto tako za svakog pojedinca postoji mogucnost da se
na bilo kojoj tocki tijekom uspona zaustavi ili da se vrati na polaznu tocku.
Na mapi se ne vidi baÅ¡ o kakvon se usponu radi, ali poznavajuć planinarsku duÅ¡u naÅ¡ega vodiÄa, odma san se raspita za alternative usponu.
Izlet je bija ka i svaki fotoretajski. Uvik mora neko zakasnit, nekoga se mora Äekat. Ovaj san put ja bija na redu i mogu mislit Å¡ta su mi rekli, a da nisan Äuja. Å ta ću, zaspa san jer se nisan mentalno pripremija, tj. prije spavanja nisan mantra: probudi se u Å¡est, probudi se u Å¡est, probudi se u Å¡est, … Tako san prespava dva alarma koja su mi zvrljila kraj uva i probudija san se taÄno kad san već mora biti na dogovoreno misto. No Å¡ta je tu je, ispriÄa san se Å¡ta su me Äekali da se spremin, da kupin Å¡tagod za izist i pritrpija napominjanje toga svako malo.
I tako stignemo mi na odrediÅ¡te za aute, naprtimo se sa ruksacima i optimistiÄki krenemo uzbrdo. Ja se držin Sine, puÅ¡aÄa za kojega znan da će zastajat u mojen ritmu da doÄ‘e do daha. No ritam zastajanja nan je prekinija muziÄar sklon noćnon životu, kojemu je skoro pozlilo. Ja san se naravno pokaza brižnin za njega, kako i za sebe, pa smo nas dvojica ostali da Domo doÄ‘e do daha i pomalo se uspinjali do puta bez strimina a kojim smo mogli Å¡etkaki. Visinsku razliku od 100-njak metara teÅ¡ka uspona po teÅ¡kom terenu savladali smo nizbrdo sa par kilometara lake Å¡etnje.
Uz put smo sreli lovce koji su zavrÅ¡avali svoju nedjeljnju potragu s puÅ¡kama za lovinom koju nisu smili upucati. Sve su mi bili nekako nejasni, dvojbeni, a poneki i krvavih ruku. Strogo razgraniÄenih granica općinskih ili mjesnih meÄ‘aÅ¡a. NajviÅ¡e ih smeta Å¡ta ih ljudi mrze. Ja san in pokuÅ¡a umanjiti duÅ¡evne boli ublažavajući riÄ mržnja sintagmom ne voljenosti.
Biokovski kamen je oÅ¡tar poput oÅ¡trice, ne smiÅ¡ se vatati za iÅ¡tri kamen, moraÅ¡ se uvijati oko draÄe. Di ima sunca tira te skidat se u kratke rukave, di ga nema obući i rezervnu maju. Na mistima se voda sledila,a gori je bilo i sniga. Prevrtljiva planina te mami i odbacuje, tira u oÄaj. Triba joj znati zamke i ne nasjedati in.
Ludilo triba ostaviti mlađen điru ka šta je metalac Pixelatem i samo mu esemesati broj geesesa.
Na kraju i na poÄetku moga brdarenja bjeÅ¡e Žlib, zadnje misto prije uspona ili prvo misto na silasku, misto toliko ugodno za živit da smo u nedilju za lipa sunÄana vrimena tamo zatekli samo jednog pastira koji je vodija svoje stado na ispaÅ¡u. NeobiÄno mi bijaÅ¡e kako je napuÅ¡teno selo sa tako velikin zgradama Å¡kole i drugih sadržaja jednog ovećeg sela. Život za mlaÄ‘i naraÅ¡taj oÄito ne bjeÅ¡e ugodan u stoljećima koji broje brojku dvadeset.
Na vrh Borovec uspeli su se planinar Salvatore i izviÄ‘aÄ Branko, te Sinina Lidija sa dicon. Sina je pokleka pod tereton opskrbe familije, koji su pak dosli do vrha i nazad do Sine bez hrane i pića. Jedna grupa planinara odleprÅ¡ala je priko pola Biokova ka da su tići. Salvatoru je sve to bilo rekreativno, a Branko je zaradija muskulfiber.
Evo za ilustraciju par slika.
Biokovo i Makarska rivijera
Prva reÄenica mi je najbolja. I triba si poÅ¡tivat ote velike godine :)))).
Ajde, lipo da se ne daš.Samo hrabro al uzbrdo ubuduće. pozzz
OdliÄno! Ka i uvik!
@rene: Tu veÄer nakon Å¡ta san doÅ¡a doma proÄita san na Jutarnjem sajtu misao doktora i maslinara Vlatkovića: “ÄŒovjek treba znat’ granicu svoje moći i nemoći.”. Da nije bilo kolege koji nije moga dalje vjerojatno bi se uspinja, ali ne bi ima vrimena doć do vrha, već bi zapea negdi u meÄ‘uvremenu i meÄ‘uprostoru.
@Alan: Hvala. Imam tajnog obožavatelja? :)
Možda smo se sreli ili ćemo se sresti na putešestvijama po Dalmaciji?
Bravo meÅ¡tre, guÅ¡t je vidit tvoje slike i Äitat komentare. Spadan u one koji bi morali koristit “uzdužni pravac” – samo da je bez uzbrdica.
Kad san bija puno mlaÄ‘i krstarija san sa ekipon po Kozjaku i Mosoru od toÄke A do toÄke B bez obzira na markirane staze i nagib uzbrdice. Ali nažalost niko nije nosija kameru pa su ostale samo slike u malin sivin satnicama, koje izumiru ali se nove viÅ¡e ne stvaraju..
@PolježiÄanin:
Moja i tvoja kondicija za po uzbrdo su podudarne, a kad se tome doda fotoapara nema nan druge nego da se udružimo. Šteta da si daleko.
Ja san se poÄeja oslobaÄ‘at sidenja pod stare dane.