Brdarenje po planini

Ja san čovik u godinama koji se nije skita po planinama i neman kondicije za uspinjanje. No kad ekipa planira uspinjati se po planinama radi slikavanja, ne mogu odolit i ostat doma. Patija bi teške duševne boli da stojin u četiri zida dok oni udišu frišku ariju. I još bi mi vadili mast sa objavon slika. Tako san jedanput iša na Velebit. Vodija me (samo) planinar Salvatore, ka fotoretaj fotoretaja. Bilo je lipo, nije bija veliki uspon, ali san se ja cili dan posli nalazija u horizontali, onemoća za bilo šta, pa i za sidenje za kompjuteron. Odonda san smislija da in se ipak u sličnin izletima prištekan uz alternativnu misal: ako se ne uspijen penjat s njima šta mogu drugo činit na tom mistu. Tako je bilo i sa izleton na Biokovo.

Salvatore, planinar u duši, više nego fotoretaj, sve je isplanira ka za nas fotoretaje koji ne moremo puno hodat, a kamoli se uspinjat. Laki uspon na Biokovo. I uputija nas je u opremanje za takav izlet. Svitova nan je šta ćemo sve uzest sa sobon. A mi slušamo Salvatora ka boga i da je bilo na izletu pretrest ruksake moga se nać samo višak i dupla rezerva, a ne nikako manjak prama onome šta je Salvatore preporučija. A to je tatu Sinu koštalo dosizanja vrhunca.

Evo Salvaoreovih savjeta:

Ide se u nedilju ujutro, ja predlazem u 7.00, nije ni prerano ni prekasno jer je dan kratak.

Put i je i nije tezak kako se uzme. Najteze je to sto se ide uzbrdo, ali kad
se budemo vracali onda je nizbrdo. Mislim da se nema puno pjesaciti, za
sporu grupu oko 2 sata. Potrebno je napomenuti da ce tempo hodanja biti
prilagodjen uvijek najsporijem u grupi i cesto ce se stajati radi odmora i
snimanja. Sto se tice opreme treba ponijeti: jace patike ili cipele, obuci
se toplije i slojevito (donja majica, majica kratkih rukava, majica ili
toplija kosulja dugih rukava, djemper ili flis i jaketa), topla kapa i tu
robu prema potrebi oblaciti ili svlaciti. Ponijeti i neku rezervnu majicu da
se mozes presvuci ako se oznojis. Od hrane treba ponijeti neki sendvic,
mandarinu ili jabuku, nesto slatko (cokolada), saku-dvi bajama ili oraha i
sl. Obavezno ponijeti 1,5 do 2 litre tekucine (voda,caj,sok). Najbolje  je
to sve staviti u manji ruksak.
Za one koji unatoc svemu ovome misle da nemogu uzbrdo opcija je ostanak na
visini polazne tocke i kretanje po uzduznom putu gdje takodjer ima puno
interesantnih motiva. Isto tako za svakog pojedinca postoji mogucnost da se
na bilo kojoj tocki tijekom uspona zaustavi ili da se vrati na polaznu tocku.

Mapa

Na mapi se ne vidi baš o kakvon se usponu radi, ali poznavajuć planinarsku dušu našega vodiča, odma san se raspita za alternative usponu.

Izlet je bija ka i svaki fotoretajski. Uvik mora neko zakasnit, nekoga se mora čekat. Ovaj san put ja bija na redu i mogu mislit Å¡ta su mi rekli, a da nisan čuja. Å ta ću, zaspa san jer se nisan mentalno pripremija, tj. prije spavanja nisan mantra: probudi se u Å¡est, probudi se u Å¡est, probudi se u Å¡est, … Tako san prespava dva alarma koja su mi zvrljila kraj uva i probudija san se tačno kad san već mora biti na dogovoreno misto. No Å¡ta je tu je, ispriča san se Å¡ta su me čekali da se spremin, da kupin Å¡tagod za izist i pritrpija napominjanje toga svako malo.

I tako stignemo mi na odredište za aute, naprtimo se sa ruksacima i optimistički krenemo uzbrdo. Ja se držin Sine, pušača za kojega znan da će zastajat u mojen ritmu da dođe do daha. No ritam zastajanja nan je prekinija muzičar sklon noćnon životu, kojemu je skoro pozlilo. Ja san se naravno pokaza brižnin za njega, kako i za sebe, pa smo nas dvojica ostali da Domo dođe do daha i pomalo se uspinjali do puta bez strimina a kojim smo mogli šetkaki. Visinsku razliku od 100-njak metara teška uspona po teškom terenu savladali smo nizbrdo sa par kilometara lake šetnje.

Uz put smo sreli lovce koji su završavali svoju nedjeljnju potragu s puškama za lovinom koju nisu smili upucati. Sve su mi bili nekako nejasni, dvojbeni, a poneki i krvavih ruku. Strogo razgraničenih granica općinskih ili mjesnih međaša. Najviše ih smeta šta ih ljudi mrze. Ja san in pokuša umanjiti duševne boli ublažavajući rič mržnja sintagmom ne voljenosti.

Biokovski kamen je oštar poput oštrice, ne smiš se vatati za ištri kamen, moraš se uvijati oko drače. Di ima sunca tira te skidat se u kratke rukave, di ga nema obući i rezervnu maju. Na mistima se voda sledila,a gori je bilo i sniga. Prevrtljiva planina te mami i odbacuje, tira u očaj. Triba joj znati zamke i ne nasjedati in.

Ludilo triba ostaviti mlađen điru ka šta je metalac Pixelatem i samo mu esemesati broj geesesa.

Na kraju i na početku moga brdarenja bješe Žlib, zadnje misto prije uspona ili prvo misto na silasku, misto toliko ugodno za živit da smo u nedilju za lipa sunčana vrimena tamo zatekli samo jednog pastira koji je vodija svoje stado na ispašu. Neobično mi bijaše kako je napušteno selo sa tako velikin zgradama škole i drugih sadržaja jednog ovećeg sela. Život za mlađi naraštaj očito ne bješe ugodan u stoljećima koji broje brojku dvadeset.

Na vrh Borovec uspeli su se planinar Salvatore i izviđač Branko, te Sinina Lidija sa dicon. Sina je pokleka pod tereton opskrbe familije, koji su pak dosli do vrha i nazad do Sine bez hrane i pića. Jedna grupa planinara odlepršala je priko pola Biokova ka da su tići. Salvatoru je sve to bilo rekreativno, a Branko je zaradija muskulfiber.

Evo za ilustraciju par slika.

Biokovo i Makarska rivijera

Lovci

Žlib

Ekipa (dil)